U Ko­ča­ni­ma kod Nik­šića, na sa­moj oba­li je­ze­ra Kru­pac, u pod­sta­nar­skom sta­nu sa 150 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja pre­ži­vlja­va če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca Vu­ko­te Mar­ti­no­vi­ća. Ži­vje­li su u se­lu Du­ga, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Nik­ši­ća, ali na­kon za­tva­ra­nja pod­ruč­nog odje­lje­nja OŠ „Ivan Vu­šo­vić” bi­li su pri­mo­ra­ni da se pre­se­le ka­ko bi dje­ci obez­bi­je­di­li re­dov­no ško­lo­va­nje.
- Do pri­je je­da­na­est go­di­na ra­dio sam kod voj­ske, bio sam voj­nik po ugo­vo­ru, i ne­ka­ko smo sa­sta­vlja­li kraj sa kra­jem. Sa­da je si­tu­a­ci­ja mno­go te­ža. Od ovo ma­lo nov­ca ko­ji pri­mi­mo na ime MOP-a i dječ­jih do­da­ta­ka ne mo­že­mo ku­pi­ti ni osnov­ne ži­vot­ne na­mir­ni­ce. Da nam ni­je po­zna­ni­ka, ko­ji dr­že mi­ni­mar­ke­te, pa nam omo­gu­će tr­go­vi­nu na ra­te ili na cr­tu, ne znam ka­ko bi­smo se pre­hra­ni­li – ka­že Vu­ko­ta.
On po­ja­šnja­va da su do pri­je tri go­di­ne ži­vje­li u Ras­to­ci­ma kod Pe­tra Mar­ti­no­vi­ća, te da su se mo­ra­li ise­li­ti iako su se osje­ća­li kao kod svo­je ku­će.
- Bi­li smo bli­ži gra­du, pa je i dje­ci bi­lo bli­že do ško­le. Ra­ni­je sam pla­ćao mje­seč­ne kar­te dje­ci jer su bi­le po 10 eura, što ni­je mno­go iako ne­mam­mo pre­vi­še nov­ca. Me­đu­tim, sa­da je nji­ho­va ci­je­na mno­go vi­ša ta­ko da za dvi­je mjseč­ne kar­te za pre­voz dje­ce do gra­da i na­zad, ka­ko bi sti­gli na na­sta­vu ne­mam 50 eura. Smje­šta­jem smo mi i sa­da za­do­volj­ni iako je ku­ća pri­lič­no sta­ra, oro­nu­la, bez ku­pa­ti­la i mo­krog čvo­ra. Pred ku­ćom ima­mo je­dan sta­ri la­va­bo, ko­ji nam je i umi­va­o­nik i su­do­pe­ra. Po­ku­ša­vao sam pre­ko Cen­tra za so­ci­jal­ni rad da obez­bi­je­dim ne­ki nu­žni smje­štaj, ali su mi re­kli da ni­jed­nog sta­na ne­ma­ju u ko­ji nas mo­gli use­li­ti. U Trud­be­ni­ku ima­ju ne­ke­ko­li­ko ba­ra­ka, ali su uslo­vi očaj­ni, kro­vo­vi is­tru­li­li i pro­ki­šnja­va­ju, to­a­le­ti su za­jed­nič­ki za če­ti­ri po­ro­di­ce...– ka­že Vu­ko­ta.
On se ne li­bi po­sla i ra­dio bi da za­ra­di pla­tu i obez­bi­je­di dje­ci nor­ma­lan ži­vot, ali je kri­za uči­ni­la svo­je. Bez za­po­sle­nja su i oni što su po vi­še de­ce­ni­ja ra­di­li u ne­kom od pred­u­ze­ća u gra­du.
- Te­ško je da ne mo­že bi­ti te­že. Da nam ni­je Cr­ve­nog kr­sta u Nik­ši­ću, ko­ji nas je po­ma­gao sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma u naj­te­žim mo­men­ti­ma po­kre­pa­li bi­smo od gla­di, ka­že Vu­ko­ta.
Za­hval­ni su svim da­ro­dav­ci­ma na po­mo­ći jer ka­ko ka­že na­rod­na po­slo­vi­ca: „Ko ni­je za­hva­lan na ora­hu, ni­je ni na to­va­ru”.
Nje­go­va su­pru­ga je stal­no za­bri­nu­ta jer od 150 eura tre­ba pla­ti­ti sta­na­ri­nu, ko­mu­na­li­je, ali i ži­vje­ti.
– Ni naj­bo­lja do­ma­ći­ca od ni­če­ga ne mo­že stvo­ri­ti ne­što. Ni­je me sra­mo­ta da ka­žem da bu­de da­na da smo i bez bra­šna u ku­ći. Čak i ka­da ima­mo ne­što hra­ne ko­ju nam do­pre­me iz Cr­ve­nog kr­sta, na­sto­ji­mo da dje­cu na­hra­ni­mo, da su što si­ti­ji, pa ni­je ni bit­no što smo mi od­ra­sli glad­ni. Bo­ri­mo se za njih, ka­že Bo­ža­na.L.N.


Ban­ka hra­ne pri­te­kla u po­moć

Sa­znav­ši za te­žak ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj po­ro­di­ce Mar­ti­no­vić, Ban­ka hra­ne obez­bi­je­di­la je pa­ket sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma, a do­na­ci­ju im je uru­či­la eki­pa „Da­na”. U pa­ke­tu je po­red bra­šna, ulja i še­će­ra, bi­lo go­to­vih je­la, kek­sa, pi­rin­ča, pa­su­lja, tje­ste­ni­ne.... Za­hval­ni su Mar­ti­no­vi­ći do­na­to­ri­ma i ka­žu da su i za­bo­ra­vi­li ka­da je u ku­ći bi­lo to­li­ko hra­ne.